život je lep

Mmmmmm...taj prefinjeni ukus...sedimo u toplom kafeu sa našim prijateljima i pijuckamo toplu cokoladu ali... Napolju pada kiša i treba stići do kafea.Ulazim u gratski prevoz...kad kazem ulazim mislim na moje noge i glava a ostatak skromno viri van autobusa.Mislim se u sebi "ako budem cekala sledeći rizikujem da će mi i gaće biti mokre,moram da uđem". Da je tu sad moj dragi dečko koga nikad nema kad mi treba, da me pogura,sigurna sam da mogu stati. I sta sad,vredi li to sve truda?